|
so:text
|
Током верске историје били смо уверавани од верских вођа да ако изводимо одређене обреде, понављамо извесне молитве или мантре, потчинимо се извесним обрасцима, сузбијемо наше жеље, контролишемо наше мисли, потиснемо наше страсти, ограничимо наше апетите и уздржимо се од попуштања полу, ми ћемо, након довољно мучења ума и тела, пронаћи нешто иза овог малог живота. И то је оно што су милиони такозваних религиозних људи чинили вековима, било у осамљености, отишавши у пустињу, планину или пећину или лутајући од села до села са просјачком зделом, или у групу, придруживши се манастиру, силећи своје умове да се потчине утврђеном обрасцу. Али мучен ум, сломљен ум, ум који хоће да побегне од читаве збрке, који је порекао спољашњи свет и отупео од дисциплине и потчињавања – такав ум, колико год дуго трагао, наћи ће само у складу са својом искривљеношћу. (mk) |
