|
so:text
|
Рецимо да сам ја насилан, као што је већина људи. Ја сам насилан, и схватам да сам насилан. Шта се дешава? Моја тренутна реакција је да нешто морам учинити против тога, зар не? Кажем да морам постати ненасилан. То је оно што нам сваки верски учитељ говори вековима: ако је неко насилан, треба да постане ненасилан. И тако ја вежбам, чиним све идеолошке ствари. Али сада увиђам како је то апсурдно, јер ентитет који посматра насиље и хоће да га промени у ненасиље, је и даље насилан. Зато сам забринут, не само са испољавањем тог ентитета, већ њим самим. Јер, шта је тај ентитет који каже: ’Ја морам бити ненасилан?’ Је ли то ентитет различит од насиља које посматра? Јесу ли они два различита стања? Наравно, насиље и ентитет који каже „морам променити насиље у ненасиље“ су један исти. Препознати ту чињеницу је окончати све сукобе, зар не? Више нема сукоба услед покушавања промене, јер ја видим да покрет ума за не бити насилан је и сам проистекао из насиља. (mk) |
